Можда смо и до сада, с времена на вријеме, имали и некакве примједбе на политичко дјеловање Андрије Мандића. Можда се и нисмо у свему слагали са њим, па чак неријетко и себе доводили у дилему да ли је Андрија искрен у својим наступима. Просто, Црна Гора је таква да смо се у досадашњој пракси могли само да уверимо да народ једно прича, а друго ради. Тако је режим Мила Ђукановића годинама опстајао на власти. Многи од нас су негдје у малом мозгу ипак размишљали на начин да можда и Андрија није неки Милов човек убачен у опозицију. Раде овдје службе шта год им је на уму, па куповина опозиционих политичара није никаква новина. Свашта нам је падало на памет. Сада се стидимо. Андрија је својим поступком у борби за српско Косово и Метохију, жртвујући себе, показао колико је велики човјек.

А могао је да ужива у благодетима лидера опозиције. Да прима прилично високу посланичку плату, да живи као бубрег у лоју, да предводи странку на начин да за себе и своје пријатеље из СНС обезбиједи заувијек егзистеницију. Али, Андрија очигледно има у себи оне узвишене вриједности које је имао Марко Миљанов или сердар Јанко Вукотић. На те вриједности смо у оваквој Црној Гори, створеној на покраденом референдуму уз помоћ новца зарађеног на најгорем могућем криминалу, одавно заборавили. Андрија се потрудио да их врати.

Многи ће рећи да је себичан, јер је пристао да жртвује себе, не мислећи на породицу и себи најближе. Међутим, има ли смисла живјети у оваквој Црној Гори? Какав је смисао живота нас Срба под режимом који нас овако понижава? Који нашој матици забада нож у леђа са циничним коментарима како признање Косова није уперено против Србије? Андрија је пристао да он буде прва жртва Миловог безумља. Свјесно и храбро, али неко је морао. И немојте мислити да је Мила баш брига. То се он само тако прави. Андрија је увелико постигао циљ, а то је да режим буде из темеља уздрман. Сада престоји тешко финале и игра живцима. Шта год да се Андрији догоди, он ће испасти побједник. Не дај Боже оно најгоре, то ће га попести на пиједестал великих људи који су се за свој народ жртвовали и као такав постаће бесмртан. Опет, ако режим пристане на захтјеве опозиције, то је тек велика побједа и доказ да се режим Мила Ђукановића може и мора побиједити. Демократским или неким другим методима, али у сваком случају ово му је крај!

Зато, будимо поносни што имамо оваквог предсједника. Будимо уз њега и боримо се заједно са њим!

ОБРАЗ ЈЕ ПРЕЧИ!